Tesla je često bio predmet mitskih priča. Neke su nastale još tokom Teslinog života, ali najveći deo je nastao kasnije i uglavnom se odnosi na njegovo «tajno oružje» i učešće u strogo poverljivim eksperimentima američke vojske. Tek skoro smo prvi put čuli i priču o njegovom čudesnom izlečenju u fruškogorskom manastiru Šišatovac. Mada smo nedavno posetili manastir i u razgovoru sa ocem Fotijem, starešinom i danas jedinim stanovnikom manastira, pokušali da je proverimo, otkrili smo da materijalni dokazi najverovatnije nisu sačuvani. Navodno, u vreme kada je Tesla ozbiljno oboleo od kolere – čak toliko ozbiljno da su roditelji izgubli nadu da će se oporaviti – otac Milutin je posetio manastir, na poziv jednog njihovog rođaka koji je tu službovao, i posle višednevnih molitvi vratio se kući sa čudotvornom vodom iz izvora manastira i tako pomogao da se Nikola potpuno oporavi. Velika je verovatnoća da je priča istinita. Naime, u to vreme su oko manastira živeli Teslini rođaci. Između dva rata je u Šišatovcu službovao i arhimandrit Petronije Trbojević, sin Angeline, Tesline rođene sestre. Njegova spomen ploča se i danas nalazi na manstirskom groblju. Manastir je miniran, dolaskom Nemaca, 1941. godine. Tada je izgoreo i veći deo dokumenata manastira među kojima je verovatno bilo i zapisa koji bi potvrdili ovu priču. Deo sačuvanih dokumenata je prenet u arhivu Matice srpske, u Novom Sadu, a da li su među njima i pisma koja bi posvedočila o Teslinom čudesnom isceljenju, još uvek ne znamo. Mitsku i dobrim delom poetsku viziju ovog događaja, nalazimo u jednoj knjizi o istoriji manastira. Taj mitski deo priče o Tesli prenosimo gotovo u celini:
Teslino magično oko
«U srcu mi i danas žive brojni odjeci mitskih priča, kao tajna arheologija moje duše, koje su postale neraskidivi deo moga bića. Među svim tim pričama jedna od najlepših i najdragocenijih je mit o rađanju Tesline bele golubice manastira Šišatovca. Ova priča odvodi nas u svet kosmičkih tajni koje su čuvane tamo negde između neba i zemlje. Ona će nas vratiti u vreme koje pamti govor svete zemlje, moći Bogorodičine vode i kosmičkog uma velikog naučnika Nikole Tesle, vladara munje, groma i svetlosti. Bio je to čovek, genije koji je svojim tajnim pronalaskom univerzalnog oružja mogao u trenutku uništiti čitav svet, a postao je simbol, naučnik-vojnik, čuvar mira, a sve zahvaljujući zadobijenoj božanskoj, zaštitnoj moći šišatovačke bele golubice. Priča o šišatovačkoj beloj golubici počinje u Lici, rodnom mestu Nikole Tesle. U prostranoj beloj sobi razlivala se sunčeva svetlost sa velikog zelenog prozora, padajući na bolesničku postelju, na kojoj je ležao Nikola Tesla, već mesecima bolestan od kolere. Bolesnik js bio iscrpljen, vrlo često padao u nesvest, a svakim danom bolest ga je sve više i više obuzimala i izgledalo je da će umreti. Teslin otac Milutin, sveštenik, i mati danonoćno su se molili Gospodu za ozdravljenje Nikolino. “Kad ozdravi”, govorio je otac Milutin,” postaće sveštenik i služiće Bogu i narodu”. Nije to bila obična želja Nikolinih roditelja nego naprosto zavet, još od trenutka kada se Nikola rodio, otac je doneo odluku da sin krene njegovim stopama i postane sveštenik. Dani su prolazili, a Nikola nije ozdravio. Bolest je bila sve jača i jača, čak i od očeve molitve i želje da postane sveštenik. Sam Tesla nije želeo da ozdravi. On nije želeo da postane sveštenik, za njega bi to značilo odreći se snova, puta, života, njegova želja je bila da studira tehniku. Bila je to želja čuvana u dubini duše, kao u tajnom sefu, za koju otac Milutin nije mario. Bolest je svakim danom sve više napredovala. Izgledalo je da će Nikola umreti. Otac u očajanju piše pismo svom rođaku Irakliju, koji beše kaluđer u manastiru Šišatovcu. “...Brate Iraklije, moli Gospoda u svetom manastiru Šišatovcu za ozdravljenje moga sina Nikole. Osećam se nemoćno izgubljeno i nesrećno, u strahu ne znam šta da preduzmem. Možda će vaše molitve upućene Gospodu, u manastiru Šišatovcu, toj vekovnoj svetinji posvećenoj rađanju Bogorodice, o kojoj si mi ranije pisao, pomoći i mom bolesnom sinu...” Posle izvesnog vremena stigao je odgovor od kaluđera Iraklija. “... U svetom Šišatovačkom manastiru iguman i svikaluđeri danonoćno se mole Bogu za ozdravljenjeNikolino.Od tebe, Milutine, očekujemo da dođeš po svetu Bogorodičinu vodu koja ima moć čudotvornogozdravljenja bolesnih i da nam se pridružiš udugotajnim molitvama Gospodu”. Milutin nije gubio vreme, krenu odmah na put koji trajaše danima. Posle dugog putovanja, obuzet bižnim mislima, zakorači u Šišatovačku svetinju, a pred njegovim očima ukaza se velelepna građevina, utonula u nebesko plavetnilo. Pred svetinjom Milutin oseti treperenje duše, srce mu se ispuni ushićenjem od priliva neke Božanske mistične moći.U porti pod otvorenim nebom vide kaluđere u molitvi i pridruži im se. Tu u Šišatovačkom manastiru provede Milutin među kaluđerima neko vreme, uglavnom u dugim molitvama Gospodu Isusu Hristu i Bogomajci, za oprost greha i ozdravljenje sina. Dođe dan kada treba da se oprosti i vrati u Liku bolesnom sinu i odnese mu Bogorodičinu vodu. Te poslednje večeri utonuše u molitvu Milutin, iguman i svi kaluđeri manastirski. Molitva će trajati čitave noći, a u zoru će Milutin dobiti od igumana blagoslov za put i svetu Bogorodičinu vodu. Zvezdana nebesa nad manastirom sijala su se te poslednje večeri kao oči Vaseljene, upijajući molenije koje dopiraše iz tužnih srca koji moljaše za Nikolin život. Te sudbonosne noći pokazaše se mnoge strašne slike nad manastirom. Iznenada zavladaše te noći neke tajne, nepoznate sile pred kojima bi običan čovek ustuknuo u nemoći i strahu. Tiha zvezdana noć obasjana mesecom, pred tim nepoznatim silama, u trenutku pretvori se u noć mraka i tame. Vetar poče da duva snažno u kovitlac, fijučući i navlačeći otežale tamne oblake koji su pretili zloslutno nad manastirom. Iz mračnih nebesa kaluđere zapljusnu hladnoća i zapreti im kao da se senka smrti spustila nad njima. Iguman, kaluđeri i sveštenik Milutin utonuše u još dublju molitvu. Ostaše nepomični i izgledaše kao klečeće statue koje opkoli nepoznata sila zla. Munje su parale nebesa, na desetine odjednom, spuštajući se do zemlje, preteći da zapale ognjem smrti sav život na zemlji. Grmljavina i pucnji gromova nad manastirom stvoriše urlik kao da pucaju topovi u nebesima. Kiša nošena vetrom, udarala je snažno o popločanu portu. Odjednom ta snažna preteća nebesa se otvoriše, a iz mračnih oblaka zasija bela mlečna svetlost, razlivajući se po porti i kaluđerima, čija srca postaše vesela i oni jasno u svetlu videše belu golubicu kako mirno leti nad njihovim glavama, sijajući blagom beličastom svetlošću, obasjavajući nebesa, manastir i kaluđere, pokazujući se moćno kao svetlost sveta, kao da je upaljeno na hiljade sveća. Svi osetiše savršenstvo mira i priliv božanske moći koja im poče obuzimati dušu. Behu to prvi trenuci tek rođene bele energetske golubice Nikole Tesle, koja mu donese ne samo ozdravljenje nego i novi život. Tesla je mnogo godina posle tog šišatovačkog događaja umeo da kaže: ”To je trenutak kada sam se ponovo rodio”. Bela, naučna golubica, božanski dar manastira Šišatovca, odlete bolesnom Tesli u daleku Liku, a na nebesima osta sjaj beličaste svetlosti. U manastirskoj porti, u dubokoj molitvi i zahvalni Bogu, ostali su Milutin, kaluđeri i iguman sve do jutra. Rano ujutru Milutin dobi blagoslov od igumana, svetu Bogorodičinu vodu i krenu na put. Kad dođe kući, u daleku Liku, zateče sina u bolesničkoj postelji, ali oči mu behu sada otvorene i sjajne i iskriše nekom čudnom svetlošću. Oca to obraduje, pomoli se Gospodu, prekrsti sebe i sina i preli svetu Bogorodičinu vodu po bolesničkom licu. U tom trenutku soba se zasija kao da se sunce preselilo u nju. Nikola se podiže iz postelje i gledaše u pravcu svetleće bele golubice koja sijaše na zelenom prozoru, razlivajući svetlosno blaženstvo. Nikola ushićen prizorom, progovori : ”Oče, ja bih ozdravio ako bi mi ti dozvolio da studiram tehniku”. Otac se osmehnu i potvrdno klimnu glavom, znajući da je to božanska odluka, a naučna bela golubica, posta anđeo čuvar Nikole Tesle. To su trenuci kada Tesla ozdravi, a pred njim se otvoriše vrata naučne spoznaje. Tesla, ne samo da je završio studije tehnike, nego je postao naučnik svetskog glasa. Taj čuveni Srbin, u dalekoj Americi, imao je svoga zaštitnika i prijatelja u šišatovačkoj beloj golubici koja je bila njegovo svemoćno energetsko naučno oko. Ona mu je pružala mogućnost da vidi ono što običan čovek nije mogao percipirati čulima, što mu je omogućilo da postane gospodar ovozemaljske energije. Božiji prst pokazao mu je put velike misije zbog koje je došao na zemlju. Umeo je Tesla da usaglasi svoju volju i želju kroz moći energetske golubice i čitavog sebe posveti naučnom istraživanju. To je bila tajna njegovog uspeha. Tesla je bio naučnik, ideolog, filozof, humanista pun ljubavi za sve ljude, klase i rase, imao je on “meko srce”, znajući da smo svi mi nastali od jednog tvorca, pripadajući praduši sveta. Za njega život nije bio varka nego posvećenost nauci, ali on je ipak osećao okove nevidljivih ruku sudbine. Tamo u dalekoj Americi bio je odsečen od duhovnosti srpskog nagroda, bio je posvećen istraživačkom radu i energetskoj beloj golubici koja će ga dovesti do otkrića univerzalnog oružja, koje je moglo kontrolisati razvoj i rad svih tehnologija sveta, a u trenutku moglo je uništiti čitav svet, ako bi došlo u ruke nekom od “bezbožnih vojnika suludih osvajača”. Čitav taj genijalni napredak i razvoj Teslinih naučnih otkrića, pomognut moćima bele golubice morao je umreti. Posle mnogo drugovanja, Tesla se rastao od svoga prijatelja magičnog oka bele golubice koja je morala odleteti u kosmičko prostranstvo, zauvek. A sa njom kako je Tesla govorio: “Umro je i moj naučni svet”. Od tog trenutka njegovo naučno oko je gasnulo. U srcu mu se rađala tuga. “ A ja sam mislio da je tuga protsrana zauvek iz moga srca”, pisao je Tesla svome sestriću, arhimadritu manastira Šišatovca, Petroniju Trbojeviću. “ Na moje srce”, kaže Tesla, “pade senka smrti od trenutka kada sam video u svetlosnim očima moje golubice tužni snop svetlosne smrti. Znao sam da je nikada više neću videti i da je otišla zauvek iz mog žinota. Sada više nego ikada potreban mi je mir Gospoda ali ja dobro znam da moje lice tamni, a srce tuži. Misli su mi raspete i lutaju nad okeanom, negde između Amerike i mog rodnog kraja. U meni još žive sećanja na sve one priče o našim precima injihovim hrabrostima. Nisam se odrekao tvrđava, sela, brežuljaka i veselog srpskog duha. Sada kada je moja bela naučna golubica zgasla osećam potrebu za jednom antitezom emocionalnog preporoda moje prazne duše koja traži božansku milost i molitvenu svetlost”. Tako je pisao naučnik svetskog glasa, tražeći od sestrića Petronija Trbojevića, arhimadrita Šišatovačkog manastira, da izmoli ozdravljenje njegove duše. Teslina duša tamo u dalekoj Americi je neprestano krvarila, izgledaše kao da će mu tuga biti sada večni drug. Čak i onda kada je Tesli izgorela laboratorija u Njujorku i u njoj svi projekti, oprema, pronalasci, tuga i očajanje trajali su veoma kratko. Veoma brzo se oporavio iako je ostao bez igde ičega ali sada kada više nije bilo njegove zvezde vodilje, naučne bele golubice, Teslina tuga postala je večna. Ostalo mu je još jedino nada u sestrića arhimadrita dr Petronija Trbojevića i njegovu molitvu Gospodu. Arhimadrit dr Petronije Trbojević rođen je u Gospiću, u Lici, 13. februara 1876, u staroj svešteničkoj porodici, kao sin prote Jove i matere Angeline, rođene sestre, u celom svetu poznatog slavnog učenjaka, Nikole Tesle. U Budimpešti je apsolvirao pravo i promovisan je 1909. za doktora državnih nauka, a 1906. sa odličnim uspehom položio je doktorat pravoslavnog bogoslovlja. U aprilu 1919. god. dobio je upravu nad manastirom Šišatovcem. Istakao se u radu na humanitarnom polju. Okupljao je i izdržavao, dve godine u toku Prvog svetskog rata, ratnu siročad. Pokazivao je veliko čovekoljublje i humanost. Izdao je kao šišatovački arhimadrit tri sveske “Srpskog pravoslavlja” i šest svesaka” Blagoslovena zvonca”. Opravljao je crkvu i nabavio nova zvona, obnovio i uredio Petkovicu. “Manastir je izdigao u slavne visine”, kaže Boško Strika. Ovom divnom plemenitom duhovnom čoveku, Tesla je pisao tražeći od njega da molitvama pomogne njegovom praznom srcu. Razumeo je arhimadrit Petronije pismo svoga ujaka i danonoćno sa kaluđerima molio Gospoda za ozdravljenje Tesline duše. Jedne tihe, mirne večeri mesec se još ne beše ukazao iza brda Carine, a zvezde su titrale i svetlucale na besanoj nebeskoj paučini, nad manastirskim krstom. Sve beše mirno, tiho, nečujno samo šapat plavičaste daljine utapao se u večni manastirski krst. Molitva kaluđera klizila je po porti, gubeći se u tihim titrajima, u nebeski beskraj. Molitve za ozdravljenje odlaziše put visina, do svetlosti svevišnjeg. Tihi zvuci nebeske svetlosti polako su dopirali, uvlačeći se u srca kaluđera i igumana. Nad manastirom se počeše javljati tanke senke koje se u valovima spuštaše i zapljuskivaše, mrakom optočen manastir. U trenu svetlost se nečujno, kao lahor, rasu po raskošnim zidinama, po konacima, dvorištu i manastirskoj bratiji i sve sijaše okolo kao da je samo sunce na nebesima usred noći. Kaluđeri i iguman uputiše svoje poglede ka svetlosnim nebesima i videše na hiljade munja koje u trenu prasnuše na sve strane spuštajući se do same zemlje. Svi se tada, svako za sebe, pitaše u strahu: “Bože, je li to spasenje ili nama dođe suđeni čas “. U trenu se umiriše kada videše večni let bele golubice, dara Božijeg i svi prisutni osetiše zadovoljstvo, blaženstvo i sreću u molitvi koja im klizaše iz usta. A Teslina duhovna golubica spasenje i ozdravljenje njegove napaćene duše bila je rođena. Letela je nad manastirom kao da je htela da prikupi svu svetlost i pozdrave i ponese ih velikom genijalnom Srbinu, Tesli, u daleku Ameriku. Golubica odlete u mrak ka dalekoj Americi, a na šišatovačkim zvezdanim nebesima osta sjajni svetleći trag sve do jutra. Iguman i kaluđerska bratija ostaše u molitvi, ushićenju i sve im beše kao san. Tamo u dalekoj Americi bela golubica dolete, kao nekad u Lici, na prozor Tesline hotelske sobe. Tesla se osmehnu i oseti kako nesta tuga iz njegovog srca. Radosno priđe šišatovačkoj golubici i otvori svoje srce da primi u njega mir i božansku blagodet. Njegova duša napoji se sa izvora života što živi plavičastim nebesima manastira Šišatovca. Tesla prošaputa: “Očekivo sam te”. Pogled mu posta čist i vedar i od toga doba nikada se više ne rastavi od bele golubice, koja zauvek povezivaše Teslu i domovinu. U njemu ss pokrenu neka čudesna unutrašnja energija i on polako poče tonuti u dubinu svetlosne duše, u savršenstvo božanskog mira. A njegovo biće življaše u beličastoj božanskoj svetlosti, prihvatajući ostatak života kao večno jedinstvo i harmoniju sveta. Beše to mirni svet Teslin. Neki kažu Tesla je živeo u nekom svom čudnom svetu, samujući i družeći se sa golubovima, hraneći ih svakodnevno na trgovima Njujorka. Živeo je tako mirno Tesla sve do jednog dana kada na nebesima jasno vide prostrani plavičasti kosmos i u njemu večni let bele golubice, optočene u srebro, kako sijaše na sve strane gubeći se u beskonačnosti. Vide Tesla mračni tunel u koji bi uvučen nekom čudnom snagom koja ga poče okretati, i on u tamni vrtlog padaše sve dublje i dublje, i oseti kako mu u grudima nestaje dah i prošaputa: “ Je li to svršetak, evo dolazi smrt”. I tu napravi tiho, nekoliko jedva čujnih uzdaha i preseli se u večnost nsbssku. Duša sjedinjena u večnom letu bele golubice, manastira Šišatovca stopi se sa plavičastim nebesima grada Njujorka. Tesla nijs više bio među živima. Ljudi tada shvatiše da je promena večiti zakon, njemu se pokorava mudrost, lepota, bogatstvo, sreća, pamet... I svi tada shvatiše da ima nešto stalno, a to je smrt. ...Kratak js život kao san. Dela su večita tek. Ona ostaju iza Tesle najvećeg Srbina i čuvaju mu ime za potomstvo sveta. U prostranstvima vaseljene zajedno sa večnošću odzvanja ime Nikole Tesle koje lebdeše svetom kao večni šum anđeoskih krila koje ču božanski pesnik i uzviknu “Nikola Tesla je svetlosni apostol na zemlji dostojan OREOLA SVETOG “. Danas u tišini tog drevnog manastira Tesline golubice čuju se glasovi istorije da snaga energije večno teče, da je možemo uhvatiti u misao i poneti sa sobom u svet, tamo u daleku Ameriku da u svetlosnom zraku povežemo Teslina dela i njegovu domovinu. Tu na mestu rađanja energetske duhovne moći svetlosnog čoveka, naučnika, Srbina Nikole Tesle, podsetiće nas da život nema kraja, da je večan, da je tu krug što se zatvara, a energija nas sa beskrajnom inteligencijom spaja. Danas kraj male manastirske kapele stoji svetli grob velikog čoveka, sestrića Nikole Tesle, arhimadrita Petronija Trbojevića, podsećajući nas na slavnu istorijsku ulogu ove večne svetinje šišatovačkog manastira, koji je rodio SVETLOST SVETA. Danas su nova vremena što rađaju svetlosnu čaroliju, u kojoj se iznova vaskrsava davno začeto magično oko Nikole Tesle, što se iz daleke Amerike, kroz tajni trag zvezda i snova, vraća na put svetlosti manastira Šišatovca, opčinjavajući našu dušu i pokazujući nam tajnu večnog postojanja života. Nove tanke, tek rođene svetlosne niti, donesene na krilima bele golubice, iz daleke Amerike, kroz Tesline moći, padaju na bezdan prošlosti, svetog groba Petronija Trbojevića, budeći moći svetlosne praduše sveta, povezujući nas sa prapočetkom našeg postojanja, gde vlada večni mir u beskraju plavičastih nebesa. Kažu, i ko zna da li je tako, da se u letnjim svetlosnim noćima, u nebesima nad manastirom Šišatovačkim, kao nekada kada je rođena Teslina duhovna golubica, rađa energetska svetlosna objava. Kažu da je tada najveća snaga božanske moći. To su trenuci kada pucaju pupoljci poljskog cveća iz kojih izleću zlatni leptiri, koji odlaze u večnom letu, u nebesa među zvezde. Kažu da te noći kada za trenutak sve zasvetli i kada se sve oboži uz molitvu i očišćenje srca, svako od nas može promeniti svoju sudbinu. Treba samo da pratimo put zlatnog leptira i tada ćemo zasigurno pronaći svoju zvezdu sudbine, a njena svetlost će nam pokazati pravi put sreće, blagostanja i večne ljubavi što živi u beloj golubici manastira Šišatovca.
Svetlana Alter–Velemir, odlomak iz knjige «Bela golubica manastira Šišatovca»
